Kako postajemo ono što smo postali

Zerek

Da postoji putovanje kroz vreme, koliko bismo mi bili iznenađeni, još više to bili naši preci. Uzmimo samo kao primer Zerek, centar nekadašnje beogradske trgovačke čaršije, i njegovo nezvanično središte, čuvenu ulicu Kralja Petra, tada znanu kao Dubrovačka. Probajmo da umesto sadašnjih velikih zgrada zamislimo silne drvene kućice, magaze kako su ih tada zvali. Probajmo i da zamislimo kolonijalne radnje, bakalnice, silne berbernice, kafane i hanove, ali i malenu riblju pijacu. Razlika u oblačenju tek bi nam bila neverovatna. Turski fesovi, dimije, ali i evropski krojevi, nošnje iz svih krajeva Srbije, sve je to činilo neverovatnu šarolikost ovog dela grada. Jezici su tek posebna priča. Čuli bismo srpski, znatno drugačiji nego u današnjici, ali i turski, cincarski, ladino i jidiš, govor dubrovačkih trgovaca, verovatno bi se tu našao i neki govornik nemačkog i francuskog. Bila je to neverovatna, danas gotovo nezamisliva kombinacija različitih naroda, jezika i običaja. Najbolje o tome svedoče tri sakralna objekta. Saborna crkva, Bajrakli džamija i nekadašnja sinagoga Bet Izrael nalazile su se na nekoliko stotina metara udaljenosti na Zereku.

Ljudi koji su naseljavali Zerek, posebno trgovci, doprinosili su izgradnji modernog Beograda, koliko kroz svoje poslovne delatnosti, još više kroz svojevrsno preplitanje kulturnih uticaja. Naravno, Zerek se promenio, toliko da ga ondašnji ljudi uopšte ne bi prepoznali, baš kao što ni mi danas nikako ne bismo mogli da pojmimo da je on potpuno drugačije izgledao. Ipak, i dan-danas je Zerek središte beogradske trgovačke čaršije, mesto na kom se otvaraju nove dizajnerske radnje, restorani, kafići, sladoledžinice i poslastičarnice koje donose preplitanje različitih kultura, ali i, što je još bitnije, Zerek je i dalje mesto susreta brojnih ljudi.

Priču o Zereku i ljudima koji su ga naseljavali donosi se u nekoliko priča u zbirci „Kako postajemo ono što smo postali“. „Gazda Milorad“ pripoveda o uglednom trgovcu sa Zereka i njegovoj skrivenoj prošlosti. U blizini Zereka živi jedna dorćolska prostitutka, junakinja priče „Cveta“. Na Zerek se nakon logorskog iskustva vraća junak priče „Osmeh“, tražeći nekadašnji život. Posleratni Zerek i promene koje je novo vreme donelo opisuju se u pričama „Prvi dani“, „Tuga“ i „Ludi Spasoje“.

SAZNAJTE VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI

Glavnjača

Ukoliko danas izgovorimo ovu reč, ona nam gotovo ništa neće značiti. Ipak, pre nekoliko decenija ona je uterivala strah u kosti. Verujte, ne preterujemo. Zgrada Uprave grada Beograda, u narodu zvana Glavnjača, podignuta je sredinom šezdesetih godina XIX na današnjem mestu Hemijskog fakulteta, tada u komšiluku Velike pijace, danas Studentskog parka. U njenom okrilju su se nalazila dva odeljenja policije, ali i zatvor u podrumu.

Najveća zatvorska soba, krštena od strane zatvorenika kao Glavnjača, tako je i cela zgrada docnije dobila ime, predstavljala je doslovno pakao na zemlji. Na užasnom malenom prostoru – Krleža govori da je na jednom metru kvadratnom bilo preko četiri osuđenika – bilo je smešteno preko sto ljudi, nekada i dvostruko više. Još gore, prozori nisu postojali, samo jedna mala rupa sa oskudnim izvorom dnevne svetlosti, a tavanica nije bila visoka ni dva metra. Najveći deo zatočenika nije imao čak ni ležaj. Tako su u toj užasnoj gužvi zatvorenici spavali, jeli, ali i obavljali nuždu. Rezultat je bila potpuna zdravstvena katastrofa. Najveći deo zatvorenika je po izlasku iz Glavnjače ostajao trajno narušenog zdravlja, a ogroman broj ljudi je umro od tifusa i drugih zaraznih bolesti. O „tretmanu“ osuđenika tek je izlišno govoriti. Oni su mučeni na najbestijalnije načine, a poznati su i brojni slučajevi likvidacija pritvorenika bez sudske presude. Da sve bude još luđe, u samom dvorištu zgrade vršene su i smrtne presude, što je još više uterivalo strah zatvorenicima.

Ipak, bilo je i izuzetaka. Ukoliko dobro podmitite stražare i žandare, što se u knjizi „Kako postajemo ono što smo postali“ opisuje u priči „Mržnja“, zatvorenici su dobijali bolji tretman, neretko i prelazak u „gospodsku sobu“ u kojoj su bili znatno prijatniji uslovi smeštaja.

**Hemijski fakultet na mestu nekadašnje Glavnjače**, *foto: Wikipedia*

Glavnjača je sejala strah skoro sedam decenija. Njeni gosti su pored kriminalaca najčešće bili politički protivnici brojnih režima. Tako u njoj do 1903. borave protivnici Obrenovića. Nakon Majskog prevrata, tu su bili zatvoreni čak i crnorukci. U međuratnom periodu to su najčešće komunisti. Čak ni njeno delimično rušenje u šestoaprilskom bombardovanju ne menja stvar. Nemci zgradu obnavljaju i koriste je za svoje potrebe. Tokom oslobođenja Beograda 1944. zgrada je gotovo uništena, a biva u potpunosti srušena 1953. Danas se na njenom mestu nalazi Hemijski fakultet.

Glavnjača je „junak“ nekoliko priča u zbirci „Kako postajemo ono što smo postali“. U priči „Mržnja“ možete videti jednog njenog čuvara koji se zahvaljujući ovom poslu obogatio. Njene pritvorenike možete upoznati u još nekoliko priča, a kako je izgledao kraj ove strašne zgrade možete pročitati u priči „Prvi dani“.

SAZNAJTE VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI

Smrt Dimitrija Tucovića

**Dimitrije Tucović u kapetanskoj uniformi, 1914. godina**

Po zvaničnoj verziji, koju ćete pronaći u enciklopedijama i školskim udžbenicima, Dimitrije Tucović, lider socijalističkog pokreta u Srbiji na početku dvadesetog veka, poginuo je 20. novembra 1914. u toku Kolubarske bitke na Vračem brdu u blizini Lajkovca, i to u borbi sa austrougarskim vojnicima. Ko ga je tačno ubio, nikada se nije saznalo.

Ipak, nedugo nakon Velikog rata, Živko Topalović, Tucovićev prijatelj i partijski kolega – inače čovek koji je pronašao mrtvog Tucovića, što je za našu priču izuzetno bitno – izlazi u javnost sa tvrdnjom da je Tucović zapravo likvidiran. Mala digresija: tada istaknuti levičar Živko Topalović kasnije menja ideološku stranu i postaje jedan od najbližih saradnika Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata, baš kao i Dragiša Vasić. Istorija na ovim prostorima uvek pruža krajnje ironične obrte. Ali da se vratimo na stvar. Živko Topalović govori da Tucović „nije ranjen u leđa, niti je pao u potok, bio je pogođen spreda iz neposredne blizine”, nasuprot zvaničnoj verziji, u kojoj se govori da je Tucović ubijen s leđa od strane austrougarskih vojnika i da je potom pao u potok.

Tadašnja javnost, pogotovo ona leva, počinje da govori da je Tucović zapravo ubijen od strane Crne ruke, i to po direktnom Apisovom naređenju, koji mu se tako osvetio za pisanje o balkanskim ratovima. Tucović je u čuvenom delu „Srbija i Arbanija“ dao nimalo prijatnu sliku vojnih dejstava u Albaniji. Takođe, česti Tucovićevi govori u skupštini u kojima je kritikovao vlast, posebno ukazujući na silne korupcionaške afere i marifetluke, političkim strukturama nimalo nisu odgovarale. Primera radi, Tucović u svom dnevniku, nekoliko dana pred pogibiju piše: „Pada u oči da je svekolika vlast ostavila ovaj narod svojoj sudbini u najtežim trenucima. Ni državnih, ni opštinskih, ni vojnih vlasti, kao da je zemlja obezglavljena, kao da više ne postoji. One su izbegle ponevši samo onaj groš koji je od naroda uzet”.

**Mesto pogibije Dimitrija Tucovića na Vračem brdu**, *foto: Wikipedia*

Na govorkanjima je, ipak, ostalo. Tadašnjoj vlasti nije odgovaralo da se ovo pitanje otvara, a i protok vremena je učinio svoje. Tucović je po pogibiji sahranjen na Vračem brdu, nedaleko od mesta smrti. Austrijski vojnici njegovo telo prenose u zajedničku grobnicu, a posle rata biva sahranjen u spomen-kosturnici u Lazarevcu. Nakon promene vlasti, njegovo telo je iskopano 1949. i sahranjeno u Beogradu na Slaviji, a Tucoviću je podignut veliki spomenik. Pre pet godina je njegovo telo sa Slavije premešteno na beogradsko Novo groblje. Ukupno je to šest sahrana jednog čoveka, sasvim sigurno nešto nezabeleženo u našoj istoriji.

Pripovest o Tucovićevoj pogibiji u središtu je priče „Dimitrije“ u knjizi „Kako postajemo ono što smo postali“, ispovedane iz ugla direktnog svedoka, Tucovićevog ordonansa. U ovoj priči ćete moći da vidite potpuno novi pogled na končinu socijalističkog lidera.

SAZNAJTE VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI