Po zvaničnoj verziji, koju ćete pronaći u enciklopedijama i školskim udžbenicima, Dimitrije Tucović, lider socijalističkog pokreta u Srbiji na početku dvadesetog veka, poginuo je 20. novembra 1914. u toku Kolubarske bitke na Vračem brdu u blizini Lajkovca, i to u borbi sa austrougarskim vojnicima. Ko ga je tačno ubio, nikada se nije saznalo.
Ipak, nedugo nakon Velikog rata, Živko Topalović, Tucovićev prijatelj i partijski kolega – inače čovek koji je pronašao mrtvog Tucovića, što je za našu priču izuzetno bitno – izlazi u javnost sa tvrdnjom da je Tucović zapravo likvidiran. Mala digresija: tada istaknuti levičar Živko Topalović kasnije menja ideološku stranu i postaje jedan od najbližih saradnika Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata, baš kao i Dragiša Vasić. Istorija na ovim prostorima uvek pruža krajnje ironične obrte. Ali da se vratimo na stvar. Živko Topalović govori da Tucović „nije ranjen u leđa, niti je pao u potok, bio je pogođen spreda iz neposredne blizine”, nasuprot zvaničnoj verziji, u kojoj se govori da je Tucović ubijen s leđa od strane austrougarskih vojnika i da je potom pao u potok.
Tadašnja javnost, pogotovo ona leva, počinje da govori da je Tucović zapravo ubijen od strane Crne ruke, i to po direktnom Apisovom naređenju, koji mu se tako osvetio za pisanje o balkanskim ratovima. Tucović je u čuvenom delu „Srbija i Arbanija“ dao nimalo prijatnu sliku vojnih dejstava u Albaniji. Takođe, česti Tucovićevi govori u skupštini u kojima je kritikovao vlast, posebno ukazujući na silne korupcionaške afere i marifetluke, političkim strukturama nimalo nisu odgovarale. Primera radi, Tucović u svom dnevniku, nekoliko dana pred pogibiju piše: „Pada u oči da je svekolika vlast ostavila ovaj narod svojoj sudbini u najtežim trenucima. Ni državnih, ni opštinskih, ni vojnih vlasti, kao da je zemlja obezglavljena, kao da više ne postoji. One su izbegle ponevši samo onaj groš koji je od naroda uzet”.
Na govorkanjima je, ipak, ostalo. Tadašnjoj vlasti nije odgovaralo da se ovo pitanje otvara, a i protok vremena je učinio svoje. Tucović je po pogibiji sahranjen na Vračem brdu, nedaleko od mesta smrti. Austrijski vojnici njegovo telo prenose u zajedničku grobnicu, a posle rata biva sahranjen u spomen-kosturnici u Lazarevcu. Nakon promene vlasti, njegovo telo je iskopano 1949. i sahranjeno u Beogradu na Slaviji, a Tucoviću je podignut veliki spomenik. Pre pet godina je njegovo telo sa Slavije premešteno na beogradsko Novo groblje. Ukupno je to šest sahrana jednog čoveka, sasvim sigurno nešto nezabeleženo u našoj istoriji.
Pripovest o Tucovićevoj pogibiji u središtu je priče „Dimitrije“ u knjizi „Kako postajemo ono što smo postali“, ispovedane iz ugla direktnog svedoka, Tucovićevog ordonansa. U ovoj priči ćete moći da vidite potpuno novi pogled na končinu socijalističkog lidera.
Kako postajemo ono što smo postali 