Ukoliko danas izgovorimo ovu reč, ona nam gotovo ništa neće značiti. Ipak, pre nekoliko decenija ona je uterivala strah u kosti. Verujte, ne preterujemo. Zgrada Uprave grada Beograda, u narodu zvana Glavnjača, podignuta je sredinom šezdesetih godina XIX na današnjem mestu Hemijskog fakulteta, tada u komšiluku Velike pijace, danas Studentskog parka. U njenom okrilju su se nalazila dva odeljenja policije, ali i zatvor u podrumu.
Najveća zatvorska soba, krštena od strane zatvorenika kao Glavnjača, tako je i cela zgrada docnije dobila ime, predstavljala je doslovno pakao na zemlji. Na užasnom malenom prostoru – Krleža govori da je na jednom metru kvadratnom bilo preko četiri osuđenika – bilo je smešteno preko sto ljudi, nekada i dvostruko više. Još gore, prozori nisu postojali, samo jedna mala rupa sa oskudnim izvorom dnevne svetlosti, a tavanica nije bila visoka ni dva metra. Najveći deo zatočenika nije imao čak ni ležaj. Tako su u toj užasnoj gužvi zatvorenici spavali, jeli, ali i obavljali nuždu. Rezultat je bila potpuna zdravstvena katastrofa. Najveći deo zatvorenika je po izlasku iz Glavnjače ostajao trajno narušenog zdravlja, a ogroman broj ljudi je umro od tifusa i drugih zaraznih bolesti. O „tretmanu“ osuđenika tek je izlišno govoriti. Oni su mučeni na najbestijalnije načine, a poznati su i brojni slučajevi likvidacija pritvorenika bez sudske presude. Da sve bude još luđe, u samom dvorištu zgrade vršene su i smrtne presude, što je još više uterivalo strah zatvorenicima.
Ipak, bilo je i izuzetaka. Ukoliko dobro podmitite stražare i žandare, što se u knjizi „Kako postajemo ono što smo postali“ opisuje u priči „Mržnja“, zatvorenici su dobijali bolji tretman, neretko i prelazak u „gospodsku sobu“ u kojoj su bili znatno prijatniji uslovi smeštaja.
Glavnjača je sejala strah skoro sedam decenija. Njeni gosti su pored kriminalaca najčešće bili politički protivnici brojnih režima. Tako u njoj do 1903. borave protivnici Obrenovića. Nakon Majskog prevrata, tu su bili zatvoreni čak i crnorukci. U međuratnom periodu to su najčešće komunisti. Čak ni njeno delimično rušenje u šestoaprilskom bombardovanju ne menja stvar. Nemci zgradu obnavljaju i koriste je za svoje potrebe. Tokom oslobođenja Beograda 1944. zgrada je gotovo uništena, a biva u potpunosti srušena 1953. Danas se na njenom mestu nalazi Hemijski fakultet.
Glavnjača je „junak“ nekoliko priča u zbirci „Kako postajemo ono što smo postali“. U priči „Mržnja“ možete videti jednog njenog čuvara koji se zahvaljujući ovom poslu obogatio. Njene pritvorenike možete upoznati u još nekoliko priča, a kako je izgledao kraj ove strašne zgrade možete pročitati u priči „Prvi dani“.
Kako postajemo ono što smo postali 