Foto: Vojislava Crnjanski Spasojević

Svakog dana ustajemo, umivamo se i oblačimo kao da nikada nećemo umreti. Odlazimo na posao, volimo i patimo, kao da ćemo živeti večno. Da li su to naše tačke otpora u odnosu na smrt? A šta radimo kako bismo se oduprli bezumlju? Čitamo, slušamo muziku, opet volimo i grlimo se?

Šta je radio jedan saobraćajac 6. aprila 1941, nekoliko sati pošto su se naramci bombi u četiri navrata sručili na Beograd? Poginulo je hiljadu i po ljudi, povređeno daleko više. Zapaljena je i izgorela Narodna biblioteka, na Kosančićevom vencu. Oni koji su preživeli, tovare kola i spremaju se za beg, u unutrašnjost. Automobili iz čijih gepeka vire dušeci, ogledala i muzički instrumenti, mile gradskom kaldrmom, zaobilaze ruševine, trube, vozači psuju jedan drugog.

A on, u uniformi, stoji na uglu Nemanjine i Resavske, iza leđa mu polusrušena zgrada Vojne akademije, nijedno staklo na njoj. Gleda u pravcu crkve Svetog Marka, desna ruka mu savijena u laktu, leva izbačena u stranu.

Čovek kog istorija neće zapamtiti, u sveopštoj smrti reguliše život.

„Nikada nećemo saznati njegovo ime, njegove snove i želje, kako je izgledao njegov dalji život, da li je preživeo godine okupacije koje su usledile. Ostaće samo fotografija na kojoj je on u uniformi, na svom radnom mestu, šestog aprila hiljadu devetsto četrdeset i prve godine. Iza njega je gotovo srušena zgrada Vojne akademije. Ništa bitno. Ništa što bi istorija zapamtila. A opet, možda je to nešto najveličanstvenije što se odigralo tog dana. Možda“, piše Petrović.

Otpor ludilu i bezumlju, tek mali, naizgled beznačajni otpor smrti, kockica više u nekom mozaiku nebeske pravde. Baš isto kao u okupiranom Sarajevu, devedesetih, kada je objektiv uhvatio Melihu Varešanović, kako našminkana, s frizurom, u štiklama, s haljinom, ogrlicom i torbom, usred ratnog ludila, u vreme kada nema ni struje, ni vode, u inat snajperistima, ide na posao. Ili kao kada su tih istih devedesetih, sarajevski glumci, čak i pod opsadom, i baš zbog opsade, igrali predstave. Tokom 1.425 dana života u paklu, Sarajlije su videle čak 182 premijere!

U inat bezumlju, ratu i smrti, zarad te neke, već pomenute kosmičke ravnoteže dobra i zla.

Tragajući za fotografijom saobraćajca opisanog u priči „Otpor“ iz zbirke Kako postajemo ono što smo postali Vladimira Petrovića, saznala sam da je tog 6. aprila 1941, kada je goreo Beograd, još najmanje jedan policajac usmeravao izbezumljene i prestravljene ljude. Obojica su, sigurna sam, zaslužila baš ovakvu priču u kakvoj ih je Petrović ovekovečio!

Ako je Adaševićev Adieu, Belgrade bio književni bedeker kroz dvadeseti vek, isto bismo mogli reći i za, stilski različitu, Petrovićevu zbirku. Ne znam kako vi, ali mislim da sam ja postala ono što jesam čitajući pripovetke poput „Otpora“, „Tuge“ ili „Trena“.

Petrovićeva šetnja kroz istoriju Beograda kreće simbolično od sredine 19. veka i Vukove jezičke reforme, pa prati one koji su tom reformom dobili mogućnost da ostave pisani trag o svojim nesrećnim životima: marginalce, statiste i one koje zvanična istoriografija neće zapamtiti (uz izuzetke socijaliste Dimitrija Tucovića ili slikara Save Šumanovića). Svi ti anonimni likovi pričaju kroz individualne sudbine o istoriji ove zemlje i varoši beogradske, u kojoj ispod svakog našeg koraka počivaju kosti nekih rabova Božjih, poput nesrećnog šegrta Đorđa Jovanovića, koji je u dvadesetoj na smrt osuđen zbog krađe „četiri glave šećera i tri stakleta klikera“. Uzeo ih je od gazde umesto neisplaćene zarade. Već kod ove, prve priče, jasno je na čijoj je strani autor i koje rane otvara, pa nam je nemoguće da ne simpatišemo njegove živopisne likove kada su u ulogama žrtvi. Vrlo su plastični, šareni, nikako crno-beli, nikako jednodimenzionalni. Iako puni mana, imaju izražen osećaj za pravdu. Po pravilu su tragični.

U knjizi imamo i priče o korumpiranim policajcima, osuđenim političkim zatvorenicima i protivnicima režima, proleterima, o posilnom Dimitrija Tucovića i misterioznoj smrti čuvenog srpskog političara (odlična priča „Dimitrije“), ratnim zločincima, jednoj Cveti, prostitutki, koja je spasla ljudske živote (i osvojila moje srce), ali i Marisavu, predratnoj bitangi i protuvi, koji u vreme kragujevačkog masakra đaka, u oktobru 1941, gospodari životom i smrću. Petrović nas podseća i na broj 14567, koji se seća dana kada je bio slikar, pa broj 21323, koji je nekada bio kuvar, 15645, koji je bio dirigent, ili 43233, koji je bio dete, ljubavnik i otac. Sve su to bili pre nego što će postati obični logorski brojevi u Aušvicu (izvanredna priča „Noć“). Tu su i pripovetke o stradalim Romima i Jevrejima, Jatagan mali, oslobođenju Beograda i deci-oslobodiocima, koja ubijaju decu-okupatore (odlična „Tuga“). Zatim o useljavanju partizana na Dedinje, zabranjenim ljubavima, Golom otoku, krvavom ubijanju zemlje iz pepela i krvi iznikle, našim bratoubilačkim mržnjama, raspadu porodica i begu u inostranstvo devedesetih (odlično oslikano u priči „Dezerter“). Tu je i kratka storija o idealnom podaniku.

Srešćemo i posvete Džojsu, Kenoovim Stilskim vežbama, Crnjanskom, Andriću, Oskaru Vajldu, Embrozu Birsu, ali i Dragu Jančaru, Kristijanu Novaku, Handkeu ili Knausgoru. Meni su posebno dirljive priče koje govore o našoj prolaznosti i privremenosti, o trenucima koji su tako kratki, a kojima se stalno vraćamo. Trenucima koji će se desiti samo jednom i samo nama. Koje bismo najrađe smestili, da se pozovem na Gospodinova, u vremensku kapsulu. Takve su, upravo to – dirljive, pripovesti „Tren“ ili „On nikada neće videti sneg“.

A da na te svoje, često samo nama važne živote, nemamo uvek uticaj kakav bismo želeli, pokazuje upravo završna, sumirajuća priča „Život“. Jedino što nam ostaje jeste da ono što možemo proživimo u miru sa sobom i uz otpor prema ludilu. Svoj, mali, takoreći privatni otpor. Zarad one ravnoteže.

I završiću putešestvije kroz Petrovićevu knjigu citatom koji je i sam autor iskoristio za priču „Otpor“, s početka ovog posta: „Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali…“ (Hilari Mantel, Smrt – poslednje utočište)

Vojislava Crnjanski Spasojević

Izvor: https://www.instagram.com/cvojislava/

Foto: Milka Kolundžić

Čud(oviš)no je biće čovjek. Otkako uspravljeno hoda, vizuelno su mu dati sklad i funkcionalnost tijela, ali osobenošću i karakterom neodređena pojavnost, još dodatno oneobičena i skrivena krpama kojima se umotava. Umjetnički svijet slikara Vladimira Veličkovića najvećim dijelom počiva na istraživanju i predstavljanju figure čovjeka. Nekada je ona tek anatomski splet tkiva u pokretu, a nekad, opet, ogledalo čovjekovih monstruoznih svijesti i podsvijesti, koje se na platnu u čudovišnoj igri razotkrivaju.

Koliko pisac, Vladimir Petrović, razgovara sa Vladimirom Veličkovićem stvar je njegovih ličnih promišljanja. Jedna od slikarevih figura pronašla je, tek, mjesto na naslovnoj stranici njegove zbirke „Kako postajemo ono što smo postali“. A i jedan i drugi u fokus svojih umjetnosti stavljaju istog tog čovjeka, svaki svojim oruđem rezbareći ono što je oku neuhvatljivo i razumu nedokučivo.

Kako objasniti čovjeka, njegove postupke, logiku razmišljanja i racio postupanja u najrazličitijim okolnostima, kada je pisac, kao i čitalac, sa svakom ispisanom i ispričanom pričom sve dalji od bilo kakvog zaključka?

Zbirka priča „Kako postajemo ono što smo postali“ dovoljno je dobar pokušaj. Ona ne daje melema ni lijeka, tek ne odgovore ili uputstvo za (ne)činjenje.

Autor svojim pričama, a ovdje ih je trideset i dvije, pravi izbor da izmjeri korak čovjeku na ovim prostorima stotinama godinama unazad, naslika mu nešto od lične i kolektivne istorije, a onda ga prosto pusti da bude, kakav i jeste – svekolik, čudovišan i nesretan, bez prava da svoj život sam upravi prema svjetlu dobra, jer uvijek će se desiti neko i nešto, i njegovo postojanje i postupanje iz njegovih nejakih prsta preuzeti.

Pričama ovim hoda plejada najrazličitijih likova: hulja, bezbožnika, prostog svijeta, umjetnika, dobrih gazda, loših gospodara, nerođene djece, pahulja snijega. U jednom trenutku, Vladimir Petrović na sebe preuzima obavezu ispisivanja priče, a u drugom glas i pričanje prepušta svojim protagonistima. Nekada je onaj sveznajući pripovjedač prisutan u pričanju, jer je svjestan toga da će priča ostati neispričana ukoliko sam nešto ne preduzme, a nekad ga nema i priča sama uzima i slaže slova i riječi po sopstvenom algoritmu.

Zbirka priča „Kako postajemo ono što smo postali“ knjiški je prvenac, recimo i to, iako bi i najpažljivijeg čitaoca zavarala lako. Autor je ovim pričama pokazao i ono znano od ranijeg vremena – da je na prvom mjestu strastven i temeljan čitalac i istraživač. A kada je tako, pričama se ne mjeri rast. One su u ovoj zbirci odrasle već rođene.

Milka Kolundžić

Izvor: https://citamcitaj.wordpress.com/

Espreso vam je za danas kao preporuku za čitanje pripremio zbirku pripovedaka Vladimira Petrovića „Kako postajemo ono što smo postali“ objavljenu 2022. godine u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada.

U postmodernističkom duhu, koristeći ključne ili pak poznate istorijske trenutke iz moderne srpske/jugoslovenske istorije u poslednja dva veka, autor ispreda priču o ženama i muškarcima čije sudbine nisu zabeležene (saborci partizana) ili su samo napomenute u udžbenicima (smrt Save Šumanovića, stradanje Roma u Drugom svetskom ratu) ali koje nisu zanemarljive.

Previruće istorijske momente Petrović je maestralno uvezao sa ličnim prelomnim momentima u životima svojih junakinja i junaka. Nekada je to susret osobe iz prošlosti kao u pripoveci „Gazda Milorad“, nekada šansa jednog mladića da se obračuna etiketom „dezertera“ a nekada tanana ispovest junaka koji je sa pet godina spoznao prazninu. Petrović im daje prostora da njihove sudbine ne dožive zaborav.

Najlepši citat o nasleđu zaboravljanja i bobe protiv njega, autor je dao majoru OZNE Nedeljku koji se na samrti obraća prijatelju Sretenu, Romu koji je preživeo holokaust, u pripoveci „Pravda“:

„Nemoj da ih zaboraviš. Nikada! Ni tvoje što su stradali, nisu to zaslužili, a ni one što su ih ubili. Nemoj, delijo moj. Povampirili su se, tu su, šetaju međ’ nama.“

Životi junaka i junakinja ispripovedani su jezikom običnog čoveka određenog perioda (pismo polupismene seljanke, kratki tekstovi nalik na sms poruke) ili pak u stilu tada poznatog književnog pravca (srpski realizam). Hronološki poređane, zbirke omogućavaju uvid u liričniju, kauzalniju sponu prošlosti i sadašnjosti naroda sa dinamičnom istorijom.

Na kraju vam donosimo izjavu samog autora Vladimira Petrovića koju je dao za Espreso o svojoj zbirci pripovedaka „Kako postajemo ono što smo postali“:

„Kroz trideset priča u ovoj knjizi pokušao sam da dam drugačiji pogled na istoriju ovih prostora u prethodnih vek i po, i to kroz prikaz sudbina ljudi koji su nestali u pomrčini istorijskih procesa ili čiji su životi namerno zaboravljeni. Junaci ove knjige su Romi i Jevreji, žrtve nacističkih orgijanja, predratni beogradski trgovci i prostitutke, žandari koji se bogate na smrtnim presudama, žene koje nose terete ratova i suludih odluka svojih muževa, Save Šumanovića, Dimitrija Tucovića i brojnih drugih. Sve njih povezuje iskustvo stradanja i susreta sa događajima koji nepovratno menjaju ljudski život i određuju kako postajemo ono što smo postali.“

Verica Arsić

Izvor: https://www.espreso.co.rs/vesti/drustvo/1201525/espreso-preporuka-za-citanje

Prva knjiga Vladimira Petrovića, proznog pisca, novinara, književnog kritičara i grafičkog dizajnera, naslovljena Kako postajemo ono što smo postali, jeste zbirka od trideset dve pripovesti koje obuhvataju period od sto pedeset godina novovekovne i savremene istorije našeg naroda i društva. Stojeći na limesu zvanične istorije, Petrović na tragu poznatih događaja pokušava da otkrije apokrifna svedočanstva marginalaca, autsajdera i „statista“ ključnih istorijskih događaja, kako bi pripovedao priču naroda iz drugačije perspektive, one zatomljene, latentne, skrivene istine-ponornice. Priče o našem suštastvu polaze od onih najdubljih pora prošlosti našeg naroda, čijem su se ispitivanju više posvetile umetnosti negoli nauka; ova knjiga, još jednom, posvećuje se toj istini na strani umetnosti.

Petrović za početak istraživanja eshatološke suštine jednog naroda uzima 1847. godinu, čuvenu po tome što je uzeta za nezvaničnu pobedu Vukove pravopisne i jezičke reforme. Od ove tačke pratićemo reakcije „malog čoveka” na velika istorijska previranja, preko Timočke bune i Prvog svetskog rata sve do drugog svetskog rata, golootočkih egzila i ratova s kraja XX veka. No, opet vredi ponoviti da ovu knjigu ne čine odlomci biografija znamenitih ličnosti – kao što to s istorijom veoma često biva – već joj glas daju stotine neispričanih sudbine koje su ratni tokovi istorije okrvavili, sprali i u bujici odneli. Priča koja ilustruje ovu tezu pored mnogih je i „Dimitrije“. Iako ova priča deluje kao (pseudo)biografija poslednjih dana čuvenog socijaliste Dimitrija Tucovića, i istina je da je Tucovićev lik predstavljen realistični, živo, ali pravi junak je ideal otadžbine, predstavljene u liku neukog seljaka Milosava. Milosav će, kao Tucovićev posilni, razviti odnos poštovanja prema blagom oficiru i biće svedok njegovih poslednjih dana. Taj kratak zajednički boravak u boračkom životu biće dovoljan da Milosava osvesti i oplemeni idealima za koje se Tucović zalagao; a pravu spoznaju o položaju ljudi sličnih sebi Milosav će doživeti kada u posleratnom periodu uvidi da mu njegovo krvoproliće nije ništa donelo:

„Slepac sam ja. Rođen da sirotinja budem i da ko sirotinja crknem. Da me posle smrti niko ni pamti, ni pominje. Tak’i sam ti ja. Al’ sad znam da to nije pravo. da to nije pravda. Ni od boga, ni od države. Od otadžbine, kako je zovete. I sve to znam, samo zahvaljujući jednom čo’eku. Dimitriju. Što me od stoke čo’ekom napravio. I na to mu Fala. Eto, sve ti reko’. A ti kako ‘oćeš. (str. 49)“

U liku Milosava pisac Vladimir Petrović je izneo ideju koju svi njegovi junaci manje-više zastupaju: ideju o malom čoveku koji u uslovima velikih sukoba i nepravdi pokazuju znakove najviših vrlina. U zavisnosti od konteksta, te vrline mogu biti oličene u stoicizmu prihvatanja smrti, kao iz priče „Poslednji dani leta“, nasuprot prkošenju istoj toj smrti u priči „Pravda”; a još više u prkošenju besmislu oličenom u filozofski tragičnoj priči „Otpor“. Pri svemu tome, Petrović ne pravi moralne i filosofske titane od svojih junaka, vrlo često mane im preplave vrline: glavna junakinja pripovetke „Gošća” je zajedljiva žena koja se iživljava nad partizankom koju protiv svoje volje skriva u kući; u priči „On nikad neće videti sneg” otuđeni muškarac s radošću prihvata vest o smrti svog novorođenčeta, koje nije ni želeo; dok u priči „Ludi Spasoje” istoimeni junak od uspešnog porodičnog čoveka prerasta, dejstvom spoljašnjih okolnosti doduše, u izvitoperenog umišljenika koji umesto da se s njom suoči svoju tragediju izbegava u projekciji sebe kao važnog faktora za mirovni poredak u svetu. Neki likovi iz priča su, i to treba reći, radikalna suprotnost: „zlikovac” i „gnjida” Marisav učestvuje u ubijanju svog naroda u Kragujevcu; roditelji iz „Dečijeg dnevnika” započinju šovinističke svađe pred svojim detetom, a otac iz priče „Dezerter” odriče se sina jer nije ratovao i poginuo za svoju zemlju, već je „pobegao” u Ameriku kod agresora. Ukratko, Petrovićevi junaci nisu idealizovani, niti su jednodimenzionalni. U svim junacima odvija se borba interesa, odgoja i osećanja, što ih čini bliskim čitaocu.

Zbirka je podeljena na tri celine. Prva je najkompaktnija i najcelovitija samom činjenicom što hronološki prati korak istorije. Njenu zaokruženost ne remete naredne dve celine, već je pre dopunjuju i u tom dopunjavanju pokušavaju da je sačuvaju. Naime, drugi deo sastoji se od priča koje se, uslovno rečeno, mogu smestiti u sadašnji trenutak. U „Priči o onima kojih nema” neće se pojaviti Džejms Džojs, ali će neimenovani pripovedač tragati za njim u ostacima Trsta i onoga što je on negda za Džojsa bio. Kao i ranije navedeni književni junaci, i ovaj pripovedač ostaće uskraćen za nešto: za svet u kojem je Džojs obitavao i koji je svojim bitisanjem ispunjavao. Isto važi i za „Memoare”, koji u sebi čuvaju sećanje na jedan život, mali i bez odjeka kao i ostali u ovoj zbirci:

„Ali je on mislio da taj život ima značaj. Da stvari koje je doživeo i osećaje koji su pratili te događaje ne treba zaboraviti. Da ono što je odživeo nije bilo besmisleno. Bilo je bitno za njega. I da onda mora biti bitno za druge. A nije. (str . 222)“

Ako su u prvoj celini junaci bili nemi i bezimeni pred licem prošlosti, u drugom delu ove knjige junacima ostaje da se bore sa strahotama zaborava u sadašnjosti i budućnosti, Ne čudi stoga što u jednoj priči glavna junakinja pati od Alchajmerove bolesti, koja metaforično predstavlja zaborav prošlosti i rastakanje prošlih života i svetova. Treći deo zbirke u sebi sadrži jednu priču – „Život”. U kenoovskom duhu, Petrović varira mogućnosti koje stoje pred čovekom, uviđajući da on vrlo često nema pred sobom niti izbor, niti uticaja da nešto promeni. jedino što može da promeni je svoje shvatanje i razumevanje tog života, ma kakav mu on zadat bio. Priča „Život“ je, dakle, sinteza prve dve celine, data hladno, sa distance sumativno.

Čitajući zbirku priča Kako postajemo ono što smo postali uočavamo veliku raznolikost u korišćenim pripovedačkim tehnikama, što svedoči koliko o verziranosti Petrovića kao pripovedača, toliko o potrebi dezautomatizacije procesa čitanja zbirke kojoj preti opasnost od jednoličnosti tema i motiva. Između ostalog, neke priče napisane su u prvom ili u trećem licu, hronološki, retrospektivno, neke neguju tok svesti, nabrajanje, dnevnički zapis, tehniku „pronađenog rukopisa” i tako dalje, Iako ponekad govore o stvarnim osobama, nikada ne posežu za biografizmom, ne dozvoljavaju da ih sam uzor zaseni. Isto tako — sem u slučaju Džojsa — Petrovićevi pravi književni uzori ostaju skriveni, implicitni, onakvi kakvi kod veštog pripovedača i treba da budu.

Vladimir Petrović svojom knjigom Kako postajemo ono što smo postali daje još jedan glas u našoj književnosti koji zahteva od nas da ponovo sagledamo istoriju o kojoj smo podučavani, da promislimo o socijalnim i moralnim načelima neki događaja i da preispitamo sebe u usporedbi sa našim uzorima, prethodnicima i precima. Tamo gde dokumenti zamuknu svedočanstva bivaju ućutkana, a glasovi prošlosti utihnu, njegova knjiga izranja kao krajputaš, kao putokaz naše slave i propasti, naših pobeda i poraza, uzleta i degradacije. Iako svaka priča funkcioniše zasebno, tek u njihovoj totalnosti i dijahronom sagledavanju otkriva nam se priča o modernoj Srbiji i trenutku sadašnjem, koje nam se takođe sinhronijski razotkriva. Nema sumnje, to još valja naglasiti, da ovom knjigom Vladimir Petrović stavlja svoje ime u prvi red među pripovedačima mlađih generacija.

Narod smo mnogih kontradiktornosti, oprečnosti i nesloge. Međutim, ideja Srbije u Petrovićevoj knjizi obremenjena je plemenitošću, humanošću i dobrotom. Koliko god nam nekad naše vrline delovale teške za sagledavanje, primeri čojstva i junaštva Petrovićevih junaka uvek će biti tu da nas na njih podsete. Makar na ono što smo nekada bili, a možda još uvek, pomalo, jesmo.

Autor: Viktor Škorić

Izvor: Beogradski književni časopis, br. 64-65-66-67, 2022, str. 352-355

U beogradskoj „Štrik kafe-knjižari“ 12. avgusta 2022. održano je predstavljanje knjige „Kako postajemo ono što smo postali“ Vladimira Petrovića.

Razgovor sa autorom je vodila Milena Đorđijević, urednica književno-tribinskog programa Narodne biblioteke Srbije, koja je na samom početku predstavljanja o knjizi rekla: „U središtu svih priča iz ove knjige jeste čovekov udes – bilo kao dželata ili kao žrtve. Sudbine onih koji čine zlo i onih koji ga trpe smeštene su najčešće u predratnom i poratnom Beogradu, zahvataju i vreme Prvog i Drugog svetskog rata, ali i devedesete godine 20. veka, odnosno raspad bivše Jugoslavije. Taj životni udes je i vezivna nit svih priča.“

U toku večeri govorilo se o Beogradu u prošlosti koji je opisan u knjizi, junacima priča, ali i o velikim istorijskim događajima. Milena Đorđijević i autor knjige su se posebno dotakli sudbina Save Šumanovića, Dimitrija Tucovića, kao i zatočenika logora Staro Sajmište, koje su opisane u zbirci.

Priče Vladimira Petrovića pripovedaju o pojedincima i njihovim tihim patnjama pod teretom prošlosti, koja vazdan vreba iz prikrajka i kljuca iz duboke tame skrivenih misli a bez koje oni ne bi bili to što jesu. Njihove male ispovesti i neizrečene, naizgled alternativne istine pokazuju kako se bolne sudbine rasplinjavaju u surovim mrežama od kojih je ispredena zvanična istorija. Iako svesni da ih veze sa prošlošću neminovno vode propasti, oni užasno pate zbog nemogućnosti i(li) odsustva volje da je se odreknu. Istovremeno, oni tako pokazuju spremnost da se bore protiv besmisla prostog postojanja, makar po cenu mirenja sa užasima iskrivljene ideologije i njenog razornog zla unutar kojeg buja odsustvo ljudskosti u postojanju koje traje po inerciji, u kojem se naizgled lako postoji i čini, ali se izvesno pada u zaborav.

U ogorčenosti i otupljujućem bolu zbog sopstvene nemoći da se uhvate u koštac sa onima koji ispisuju istoriju, junaci priča kreiraju sopstvene, prečesto bolne iluzije normalnosti u kojima se rasplinjavaju granice između plemenitog i, po društvenim merilima, moralno neprihvatljivog.

Ovo su priče o glasovima iz grobnica, o glasovima nečujnih, o sudbinama nepravedno ubijenih i zaboravljenih, nemih i satrtih poput prljavštine ispod tepiha zvanične verzije istorije ispisane rečima propalica i ubica, beskrupuloznih lažljivaca i oportunista, za kojima ostaje trag o sagledavanju sveta kakav on zaista jeste, ali i nemoć da se išta promeni.

Ovo su priče o potragama za zrncima dobrote u moru nepravde, sramote i zla, kojih će uvek biti.

Petrović je izuzetan pripovedač, čija svaka priča u svega nekoliko strana izvanredno sažima čitave ljudske sudbine, prenoseći i ono neizrečeno.

Autor: Mladen Jakovljević

Izvor: https://www.instagram.com/mladen.m.jakovljevic/

Knjigu „Kako postajemo ono što smo postali od sada možete kupiti sa popustom od 25% na sajtu Akademske knjige: https://akademskaknjiga.com/katalog/kako-postajemo-ono-sto-smo-postali/