Kritika Viktora Škorića u „Beogradskom književnom časopisu“

Prva knjiga Vladimira Petrovića, proznog pisca, novinara, književnog kritičara i grafičkog dizajnera, naslovljena Kako postajemo ono što smo postali, jeste zbirka od trideset dve pripovesti koje obuhvataju period od sto pedeset godina novovekovne i savremene istorije našeg naroda i društva. Stojeći na limesu zvanične istorije, Petrović na tragu poznatih događaja pokušava da otkrije apokrifna svedočanstva marginalaca, autsajdera i „statista“ ključnih istorijskih događaja, kako bi pripovedao priču naroda iz drugačije perspektive, one zatomljene, latentne, skrivene istine-ponornice. Priče o našem suštastvu polaze od onih najdubljih pora prošlosti našeg naroda, čijem su se ispitivanju više posvetile umetnosti negoli nauka; ova knjiga, još jednom, posvećuje se toj istini na strani umetnosti.

Petrović za početak istraživanja eshatološke suštine jednog naroda uzima 1847. godinu, čuvenu po tome što je uzeta za nezvaničnu pobedu Vukove pravopisne i jezičke reforme. Od ove tačke pratićemo reakcije „malog čoveka” na velika istorijska previranja, preko Timočke bune i Prvog svetskog rata sve do drugog svetskog rata, golootočkih egzila i ratova s kraja XX veka. No, opet vredi ponoviti da ovu knjigu ne čine odlomci biografija znamenitih ličnosti – kao što to s istorijom veoma često biva – već joj glas daju stotine neispričanih sudbine koje su ratni tokovi istorije okrvavili, sprali i u bujici odneli. Priča koja ilustruje ovu tezu pored mnogih je i „Dimitrije“. Iako ova priča deluje kao (pseudo)biografija poslednjih dana čuvenog socijaliste Dimitrija Tucovića, i istina je da je Tucovićev lik predstavljen realistični, živo, ali pravi junak je ideal otadžbine, predstavljene u liku neukog seljaka Milosava. Milosav će, kao Tucovićev posilni, razviti odnos poštovanja prema blagom oficiru i biće svedok njegovih poslednjih dana. Taj kratak zajednički boravak u boračkom životu biće dovoljan da Milosava osvesti i oplemeni idealima za koje se Tucović zalagao; a pravu spoznaju o položaju ljudi sličnih sebi Milosav će doživeti kada u posleratnom periodu uvidi da mu njegovo krvoproliće nije ništa donelo:

„Slepac sam ja. Rođen da sirotinja budem i da ko sirotinja crknem. Da me posle smrti niko ni pamti, ni pominje. Tak’i sam ti ja. Al’ sad znam da to nije pravo. da to nije pravda. Ni od boga, ni od države. Od otadžbine, kako je zovete. I sve to znam, samo zahvaljujući jednom čo’eku. Dimitriju. Što me od stoke čo’ekom napravio. I na to mu Fala. Eto, sve ti reko’. A ti kako ‘oćeš. (str. 49)“

U liku Milosava pisac Vladimir Petrović je izneo ideju koju svi njegovi junaci manje-više zastupaju: ideju o malom čoveku koji u uslovima velikih sukoba i nepravdi pokazuju znakove najviših vrlina. U zavisnosti od konteksta, te vrline mogu biti oličene u stoicizmu prihvatanja smrti, kao iz priče „Poslednji dani leta“, nasuprot prkošenju istoj toj smrti u priči „Pravda”; a još više u prkošenju besmislu oličenom u filozofski tragičnoj priči „Otpor“. Pri svemu tome, Petrović ne pravi moralne i filosofske titane od svojih junaka, vrlo često mane im preplave vrline: glavna junakinja pripovetke „Gošća” je zajedljiva žena koja se iživljava nad partizankom koju protiv svoje volje skriva u kući; u priči „On nikad neće videti sneg” otuđeni muškarac s radošću prihvata vest o smrti svog novorođenčeta, koje nije ni želeo; dok u priči „Ludi Spasoje” istoimeni junak od uspešnog porodičnog čoveka prerasta, dejstvom spoljašnjih okolnosti doduše, u izvitoperenog umišljenika koji umesto da se s njom suoči svoju tragediju izbegava u projekciji sebe kao važnog faktora za mirovni poredak u svetu. Neki likovi iz priča su, i to treba reći, radikalna suprotnost: „zlikovac” i „gnjida” Marisav učestvuje u ubijanju svog naroda u Kragujevcu; roditelji iz „Dečijeg dnevnika” započinju šovinističke svađe pred svojim detetom, a otac iz priče „Dezerter” odriče se sina jer nije ratovao i poginuo za svoju zemlju, već je „pobegao” u Ameriku kod agresora. Ukratko, Petrovićevi junaci nisu idealizovani, niti su jednodimenzionalni. U svim junacima odvija se borba interesa, odgoja i osećanja, što ih čini bliskim čitaocu.

Zbirka je podeljena na tri celine. Prva je najkompaktnija i najcelovitija samom činjenicom što hronološki prati korak istorije. Njenu zaokruženost ne remete naredne dve celine, već je pre dopunjuju i u tom dopunjavanju pokušavaju da je sačuvaju. Naime, drugi deo sastoji se od priča koje se, uslovno rečeno, mogu smestiti u sadašnji trenutak. U „Priči o onima kojih nema” neće se pojaviti Džejms Džojs, ali će neimenovani pripovedač tragati za njim u ostacima Trsta i onoga što je on negda za Džojsa bio. Kao i ranije navedeni književni junaci, i ovaj pripovedač ostaće uskraćen za nešto: za svet u kojem je Džojs obitavao i koji je svojim bitisanjem ispunjavao. Isto važi i za „Memoare”, koji u sebi čuvaju sećanje na jedan život, mali i bez odjeka kao i ostali u ovoj zbirci:

„Ali je on mislio da taj život ima značaj. Da stvari koje je doživeo i osećaje koji su pratili te događaje ne treba zaboraviti. Da ono što je odživeo nije bilo besmisleno. Bilo je bitno za njega. I da onda mora biti bitno za druge. A nije. (str . 222)“

Ako su u prvoj celini junaci bili nemi i bezimeni pred licem prošlosti, u drugom delu ove knjige junacima ostaje da se bore sa strahotama zaborava u sadašnjosti i budućnosti, Ne čudi stoga što u jednoj priči glavna junakinja pati od Alchajmerove bolesti, koja metaforično predstavlja zaborav prošlosti i rastakanje prošlih života i svetova. Treći deo zbirke u sebi sadrži jednu priču – „Život”. U kenoovskom duhu, Petrović varira mogućnosti koje stoje pred čovekom, uviđajući da on vrlo često nema pred sobom niti izbor, niti uticaja da nešto promeni. jedino što može da promeni je svoje shvatanje i razumevanje tog života, ma kakav mu on zadat bio. Priča „Život“ je, dakle, sinteza prve dve celine, data hladno, sa distance sumativno.

Čitajući zbirku priča Kako postajemo ono što smo postali uočavamo veliku raznolikost u korišćenim pripovedačkim tehnikama, što svedoči koliko o verziranosti Petrovića kao pripovedača, toliko o potrebi dezautomatizacije procesa čitanja zbirke kojoj preti opasnost od jednoličnosti tema i motiva. Između ostalog, neke priče napisane su u prvom ili u trećem licu, hronološki, retrospektivno, neke neguju tok svesti, nabrajanje, dnevnički zapis, tehniku „pronađenog rukopisa” i tako dalje, Iako ponekad govore o stvarnim osobama, nikada ne posežu za biografizmom, ne dozvoljavaju da ih sam uzor zaseni. Isto tako — sem u slučaju Džojsa — Petrovićevi pravi književni uzori ostaju skriveni, implicitni, onakvi kakvi kod veštog pripovedača i treba da budu.

Vladimir Petrović svojom knjigom Kako postajemo ono što smo postali daje još jedan glas u našoj književnosti koji zahteva od nas da ponovo sagledamo istoriju o kojoj smo podučavani, da promislimo o socijalnim i moralnim načelima neki događaja i da preispitamo sebe u usporedbi sa našim uzorima, prethodnicima i precima. Tamo gde dokumenti zamuknu svedočanstva bivaju ućutkana, a glasovi prošlosti utihnu, njegova knjiga izranja kao krajputaš, kao putokaz naše slave i propasti, naših pobeda i poraza, uzleta i degradacije. Iako svaka priča funkcioniše zasebno, tek u njihovoj totalnosti i dijahronom sagledavanju otkriva nam se priča o modernoj Srbiji i trenutku sadašnjem, koje nam se takođe sinhronijski razotkriva. Nema sumnje, to još valja naglasiti, da ovom knjigom Vladimir Petrović stavlja svoje ime u prvi red među pripovedačima mlađih generacija.

Narod smo mnogih kontradiktornosti, oprečnosti i nesloge. Međutim, ideja Srbije u Petrovićevoj knjizi obremenjena je plemenitošću, humanošću i dobrotom. Koliko god nam nekad naše vrline delovale teške za sagledavanje, primeri čojstva i junaštva Petrovićevih junaka uvek će biti tu da nas na njih podsete. Makar na ono što smo nekada bili, a možda još uvek, pomalo, jesmo.

Autor: Viktor Škorić

Izvor: Beogradski književni časopis, br. 64-65-66-67, 2022, str. 352-355

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s